U pitanju je pilot projekat sakupljanja i selekcije određenih vrsta otpada za reciklažu pod nazivom “Najčistiji deo grada” koji nije ostao samo ideja već su građani zaista zasukli rukave i krenuli u akciju. Prva stvar koja mi je privukla pažnju je, naravno sama ideja, ali što je još bitnije i način na koji je sprovedena. Ono što me je još više (moram tako da kažem) začudilo, je što su se građani odazvali i priključili.
Evo i mog prvog blog posta iz kreveta. Naime, doček je prošao poprilično fino, a i sledećih par dana je proteklo u sličnom fazonu. Međutim od tada pa na dalje muku mučim s’ gripom no o tome ću kasnije…
Prošla, 2009. godina, protekla je u znaku svetske ekonomske krize koja je prodrmala čitav svet. Međutim, ona je bila i očekivana pa se samo strepelo oko njenog uticaja i krajnjeg iskoda na ekonomiju zemalja van SAD-a. Globalni fenomen koji je takođe prodrmao svet, a koji se nije očekivao je epidemija svinjskog gripa. U pitanju je zapravo mutacija nazvana AH1N1 koja se prenosi sa čoveka na čoveka respiratornim putem. Ništa neobično za jedan grip, no nešto ga ipak izdvaja od dosadašnjih sezonskih gripova.
Ako se samo setimo priča o teroristima i napadu na Svetski trgovinaki centar, pa čak i RTS-ove propagande “Volimo te otadžbino naša” za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, možemo zapaziti paralelu kada je beskrajno ponavljanje ‘činjenica’ dovođeno u vezu sa svime što se moglo upotrebiti (a i onim’ što nije) u svrhu podizanja panike. Slična situacija zdesila je i naše javno mnjenje sa panikom oko smrtonosnog svinjskog gripa.
Nisam statističar, ali ljudi koji to jesu navode da svake godine mnogo više (starih i bolesnih) ljudi umire od običnog sezonskog gripa nego što je to bio slučaj ove godina kada je u pitaju svinjski. No ipak ove godine se o tome priča na sve strane. Svakodnevno se navodi broj preminulih, pa i obolelih, a iz sata u sat se dotične informacije ponavljaju na svim informativnim emisijama. Forumi su puni kojekakvih stručnih i laičkih tumačenja izjava lekara i epidemiologa, a krenuli su da niču i sajtovi sa informacijama o gripu. Trenutno stanje u Srbiji je: 56 preminulih i 647 obolelih.
Od svinjskog gripa umre troje ljudi i od jednom svi nose maske, a od side umire na hiljade ljudi pa niko ne nosi kondom.
Glavna pompa oko aktuelnog gripa je vakcina za isti. Prvo se na sve strane pričalo kako nema dovoljno vakcina kako bi svi poželeli da je dobiju preko reda, a onda je krenulo masovno štancovanje kako bi ih imalo i za one koji je ne žele. Čak je i moj mlađi burazer davno skontao o čemu se radi i prokomentarisao:
Taman naprave vakcinu, a grip mutira. Oni naprave novu vakcinu, grip ponovo mutira.
U međuvremeu su se pojavile i razne informacije o štetnosti vakcine, a zbog velikog broja slučajeva sa neželjenim dejstvima u nekim državama je i povučena iz opticaja. Kod nas je među ljude počela da se širi i vest o ženi koja je posle vakcinacije počela da ide unazad. Kao šlag na tortu naišla je afera o podmićivanju i korupciji pri kupovini vakcine, a niko nije oduševljen ni kompanijom preko koje je ceo proces organizovan. Nije bila potrebna nikakva teorija zavere da među Srbima proradi inat pa da više niko ni ne želi da se vakciniše. Bez obzira što u medijima pominje da se do sada vakcinisalo 37.978 građana, većina ni ne želi da se vakciniše. Sve vam je jasno, ako pogledate da su na TV-u snimili reklamu za vakcinu.
Prvo smo oboleli od same priče i masovnog straha od svinjskog gripa, zatim smo strepeli zbog nedostatka vakcine, a potom smo sami sebe izlečili inatom protiv vakcinisanja. Čudni smo mi Srbi sorta…
Inat nas je održao!
A da, pomenuh da i ja muku mučim s’ gripom. Ne brinite se. Nije u pitanju ni pričji, ni svinjski, ni kozji… već obična prehlada. A najviše me nervira što na svaka 3 pasusa moram da trčim da istresam nos. Vala više sam za prethodna 3 dana istres’o sr**a iz nosa, nego što sam is**o od početka godine.
Eto, došao je i dan da se u moje radno okruženje ponovo vrati full-sized netbook računar ili popularno laptop. Ranije mi je bilo kakav ozbiljniji rad bio nezamisliv bez desktop mašine. Laptop je tu bio čisto kao pomagalo za neke sitnice koje treba završiti kada sam na putu. Kao takav prenosivi računar je imao potpuno drugu primarnu svrhu: multimedija u pokretu. To je bio i glavni razlog zašto sam se otarasio satarog glomaznog laptopa i uzeo novi prenosni računar koji sam mogao da koristim baš tako – nosio ga stalno sa sobom. Naravno, pričam o mališi zvanom Eee PC. Netbook mi je u kombinaciji sa 3G konekcijom na Internet bio idealno rešenje za sve one sitnice koje bih radio na prenosivom računaru: Surf Webom, e-mail, twitter, chat, muzika, filmovi, kopiranje slika sa digitalca i sl. Netbook je i dalje idealno rešenje za sve te zanimacije, a tu spada 90% stvari za koje se prenosivi računari koriste. Međutim, jedina stvar koja je poprilično neudobna je neki ozbiljniji rad kada je u pitaju programiranje ili tome slično. Upravo zato reših da ponovo vratim notebook među svoje alate.
Kako su poslednjih godina notebook računari postali jako dostupni širokim narodnim masama usled povećanja obima prodaje, smanjenja cena i malte ne minimalnih razlika u performansama u odnosu sa desktop računare, solidan laptop se može kupiti za oko 500€. U toj cenovnoj klasi specifikacije u ponudama svih proizvođača su poprilično ujednačene, pa sam od samih zahteva više obraćao pažnju na dodatnu opremu, kvalitet izrade i komponenti, kao i dizajn, tj. izgled samog računara. Što se nekih hardverskih detalja tiče u obzir je dolazilo sledeće:
Od brendova sam odmah otpisao: Acer i MSI zbog kvaliteta izrade i komponenti; Lenovo i Fujitsu Siemens zbog (ćoškastog) dizajna; Apple i Sony zbog cene… Tako da sam u obzir uzeo ASUS, Toshiba, Dell i HP.
Oni koji su pratili na Twitteru, znaju deo priče o tome kako sam po najgorem vremenu ove jeseni (zvanično još zima nije bila stigla) obilazio sve prodavnice računarske opreme u potrazi za laptopovima koje bih uvrstio u uži izbor. Prvobitno sam planirao da to odradim preko neta, ali se ispostavilo da su sajtovi (posebno oni koji obuhvataju ponudu sa celog tržišta) jako neažurni i informacije na njima poprilično netačne. Bilo kako bilo, podsetio sam se svojih starih geekovskih dana kada sam zbog jedne komponente znao da prepešačim ceo grad, a neretko i odem u drugi.
U uži izbor ušla su 4 modela. Od toga 1 Dell i 3 ASUS-a. Problem je bio u tome što kod Dell-a ne postoje klasični modeli, već 4 glavne serije pa se prilikom naručivanja (isključivo) preko sajta bira željena konfiguracija. Sve bi to bilo idealno samo da nismo u Srbiji. Ko zna kada bi i kako to stiglo i kolike bi bile dažbine za porez i carinu. Dell se i inače jak oslabo uvozi kod nas, pa je neki dalji izbor praktično nemoguć. Kod ASUS-a je tek haos jer imaju zilion modela i svi su slični. Video sam i dve identične konfiguracije, jednu pored druge, iz potpuno različitih serija sa razlikom u ceni od nekih par hiljada RSD. Na kraju je izgled ipak presudio na stranu Dell-a pa reših da potražim neki od Dell Studio 15 modela koji je najpribližniji zahtevanim specifikacijama.
Posle dva dana pretrage i obilaska skoro svih radnji po Beogradu, kao i telefoniranja radnji po Novom Sadu i Nišu, iskopao sam poslednji model koji je ostao u prodavnici. U PC4U preko puta mog fakulteta, našao sam notebook računar najpribližniji onome što sam želeo: Dell Studio 1537 – C2D 2GHz, 2GB, 250 GB, ATI GPU, Wi-Fi, BT, HDMI, FW, sa US tastaturom, bez OS-a…
Već nekoliko godina u nazad Sinergija je jedan od bitnijih skupova na domaćem IT nebu. Do sada nisam imao prilike da prisustvujem ovom događaju, pre svega zbog cene kotizacije (za koju se može pazariti sasvim solidan netbook), a u međuvremenu sam i izgubio interesovanje za Microsoft tehnologije i počeo da se profesionalno orijentičem ka open source rešenjima. Međutim, 12. novembra, 2009. kompanija Microsoft organizovala je pradavanje, na mom fakultetu, pod nazivom Sinergija@University.
Pošto je najveća svetska socijalna mreža odlučila da me nacrni pred kolegom i razapne na highlights zid srama, reših da se malo uputim put prirode. Više puta sam sa prijateljima razgovarao o famoznom krstarenju rekama našeg glavnog grada, ali nikada nismo dospeli dalje od same ideje. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću zapravo stvarno i otići, a najmanje da će se to dogoditi pre idućeg leta.
I tako, krenuh ja juče da se vidim sa devojkom, ne sluteći kako će se razvojati priča tokom ostatka dana. U prevozu je standardno bila gužva, pa se odlučih za provereno rešenje – muziku u džepnom izdanju. No kako svoju kolekciju MP3 pesama nisam ažurirao, pa evo već skoro pola godine, bacih se na skeniranje FM punude beogradskog etra. Zaustavio sam se na prvoj radio stanici koja je emitovala ritmičku melodiju koja ne para moj slušni aparat (aka uho).
Par minuta zatim, muzički program biva prekinut od strane spikera koji najavljuje nagradnu igru u kojoj prvih 10 slušalaca koji pozovu njihov broj telefona, dobija na poklon set od 4 karata za krstarenje Dunavom (i Savom) u organizaciji Jahting kluba “Kej”. Kako sam već držao telefon u ruci, istog momenta sam pomenuti broj pozvao i iz trećeg puta dobio vezu. Rekli su mi da sam dobio karte i da ih ponovo nazavom za 10 minuta za više detalja.
Ponavljajuće prethodnu scenu u glavi, skeptično sam zamišljao sebe na brodiću i brojao minute do poziva radi potvrđivanja dobijene nagrade. Sekund kao minut, minut kao sat, sat kao dan, prošlo je i tih famoznih 10 minuta, nakon čega je usledeo munjeviti refresh liste skorašnjih poziva i već par sekundi posle toga sve je bilo jasno. Upravo sam dobio karte za krstarenje
Ni sada mi nije jasno zašto, ali osećao sam se tako srećno kao da sam dobio sedmicu na LOTO-u, a ne kartu za vožnju brodom (koja inače košta 350 din, pa ukoliko želite da se provozate nabavite karte za sebe i voljenu osobu). Kako sam već bio na putu ka stanu svoje devojke, nisam joj ništa javljao, već sam odlučio da je iznenadim, što se par minuta kasnije i dogodilo Kako smo imali 2 karte viška, a jako malo vremena do polaska broda, pozvao sam prvih par osoba koje su mi pale na pamet da nam prave društvo, no niko nije mogao da stigne, pa smo na kraju ipak otišli samo nas dvoje.
Neću vam mnogo piskarati o tome kako smo se proveli, jer slike govore više od ‘iljadu reči, a ispod teksta je okačeno i 20ak fotkica koje su nastale tom prilikom. Ukratko: Krstarenje dvema prelepim rekama kroz njihovo ušće u srcu Beograda, svetla sa Kalemegdanske tvrđave koja se presijavaju preko talasa velike reke, domaće pivo, slane girice, prijatna muzika i nekoliko predivnih mostova koji spajaju novi i stari deo grada iz perspektive u kojoj nemate prilike da uživate svakog dana, dovoljan su razlog da se upustite u ovakvu mini avanturu ukoliko do sada niste imali prilike. A ako jeste, iskoristite ove tople dane sa pošetka jeseni i podsetite se kako izgleda Beograd odozdo 
Kako leto lagano odmiče, gomilaju se zanimljivi događaji. Ovog puta u pitanju je International Suit-Up Day! – Međunarodni dan odela. Svi koji prate How I Met Your Mother, znaju za legendu pod imenom Barney Stinson. Upravo od njega je potekla ideja za ovakav događaj, a Nebojša i ja smo odlučili da se uključimo u zezanje na globalnom nivou. Za više detalja, bacite pogled na Facebook event…
Konferencija posvećena primeni informacionih tehnologija u savremenom poslovanju, pod nazivom BizIT, održana je 6. aprila 2009. godine u svečanoj konferencijskoj sali na Beogradskom sajmu. Organizator konferencije je studentska organizacija AIESEC sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, a kao što je Svet Kompjutera i najavio, uz slogan Deal with IT, predavači su kroz prezentacije i predavanja pričali o konkretnim primerima upotrebe softverskih rešenja kao što su SAP, ERP, CRM, SCM, RFID, primeni bar kodova i standardizaciji istih, a Microsoft je predstavio svoj Dynamics integrisni paket. A evo i kako je sve izgledalo…
Razne, kako privatne tako i poslovne obaveze bile su razlog za 20-ak dana mog odsustva sa Interneta, a neaktivnost po tom pitanju su primetili i ljudi sa moje IM liste. Bilo je tu više raznih dešavanja pa sam planirao da svakom ponaosob posvetim po jedan post, no na kraju ću ih ipak ukratko pomenuti u jednom. Pa da krenem…
Neformalno okupljanje pojedinaca koji se bave Internetom i srodnim strukama, pod nazivom OpenCoffee Club, održano je 04. marta u kafeu Kolačić, i to drugi put u Beogradu. Nix i ja smo kao predstavnici Linke.rs-a bili na licu mesta među prvima, te smo vreme do okupljanja ostatka ekipe prekratili uz malo Q3-a. Bilo je tu poznatih njuški, kao i interesantnih debitanata. Uz kaficu se ćaskalo o raznim stvarima, kako iz struke tako i iz realnog života, pa je atmosfera bila opuštena, a društvo prijatno i spremno na saradnju. Sve u svemu, upoznali smo neke nove ljude i pale su zanimljive ideje koje čekaju na realizaciju. U toku su dogovori i organizacija oko jednog zanimljivog projekta koji je nastao te večeri, ali o tome ću pisati nešto detaljnije tek kada cela stvar poprimi ozbiljniji oblik i kada se krene sa realizacijom. U svakom slučaju, preporučujem svima da obavezno posete sledeće OCC okupljanje.
Već sam pisao o matematičkim praznicima u svetu, a od Đorđeta sam saznao da se šuškalo o organizovanju slične proslave po prvi put i u Srbiji. Pošto je bilo zainteresenata, 14. marta je zvanično i proslavljen Pi dan. A kako to običaji nalažu, početak ceremonije bio je planiran za 1:59. Usled manjeg kašnjenja organizacije, krenuli smo malo kasnije, no to nas nije omelo da ze zasladimo uz tortu i kolače u obliku broja Pi. Naravno nezaobilazna je bila i Pizza na kojoj je kečapom bio ispisan magični broj, a kasnije je usledilo i takmičenje u recitovanju decimala broja Pi, pa smo dobili i prvog pobednika u toj disciplini. Detaljniji izveštaj sa okupljanja možete pročitati na stranicama Vikipedije. A do sledeće godine, vežbajte učenje decimala napamet
U okviru projekta “Razvoj omladinskog preduzetništva u Srbiji” koji je podržan od strane Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške, u periodu od 16. do 20. marta u Kruševcu je održana petodnevna obuka za početnike u biznisu. Moram priznati da sam bio jako skeptičan kada sam za ovu obuku konkurisao sa idejom o Internet portalu, jer smo ipak u Srbiji gde se Internet i ne shvata posebno ozbiljno, naročito kada su investicije u pitanju. Da se stvari kreću u pozitivnom smeru, naznaka je i to što je moj projekat izabran među 20 privilegovanih koji imaju prednost prilikom konkurisanja za start-up kredite za početnike kod Republičke agencije za razvoj Malih i Srednjih Preduzeća i Preduzetništva. Na samom seminaru smo kroz interaktivni rad učili kako se pišu biznis planovi, a data su nam i detaljna uputstva kako se registruje firma/preduzeće. Pored toga, upoznati smo sa detaljima konkursa, a predavači su nam prenosili i praktične savete iz njihovih ranijih iskustava koji su jako bitni za nas mlade preduzetnike. Još uvek razmatram svoju ideju i razrađujem plan, a šta će biti – videćemo…
Krenuo sam od dizajna, preko matematike i biznisa i na kraju je red da se novci negde i potroše, a za to nema lepšeg mesta od Sajma automobila Već par godina unazad nisam posećivao dotični sajam iz prostog razloga što atraktivnijih automobila ima na ulicama naše prestonice, te na sajmu skoro pa i da nema ničega zanimljivog. No kako je neko društvo iz Kragujevca dolazilo specijalno da obiđe sajam, reših da im pravim društvo. I da, kao što sam i očekivao jedina zanimacija bile su one lepe tete koje ulepšavaju skupocene automobile. Da ne grešim dušu, bilo je i lepih četvorotočkaša, no na žalost o njima ću još neko vreme moći samo da sanjam. Evo fotkice jednog od lepotana, pa uživajte. A ko želi da vidi neku od onih lepih teta koje rade kao promoterke, neka prošeta do sajma pošto je otvoren još par dana (27.03 – 05.04.2009.).
Juče sam stigao do fakulteta nekih sat vremena pre početka prvog predavanja pa sam odlučio da ubijem vreme uz jutarnju kaficu i listanje štampe. Dnevni arsenal štampe koji standardno čine (besplatni) primerci novina 24 sata i Politika.zip pojačao sam mesečnikom Digital!, doduše prošlomesečnim (februarskim) brojem, jer ga usled gužve oko ispita nisam ranije kupio.
Seo ja tako i grejem se pijuckajući kafu, dok prelistavam pripremljenu ‘literaturu‘. Međutim na samim naslovnim stranicama skoro identični naslovi. U jednim novinama “Srbima za seks treba u proseku 15 minuta“, a u drugim “Vodimo ljubav u proseku 15 minuta“. Zapitah se da nije slučajno neki dan seksa, sa sloganom tvojih pet(naest) minuta, pa nastavih da listam… Kao druga identična tema našla se zamena starih vozila za nove modele iz FIAT-ove fabrike u Kragujevcu. U jednim novinama stoji naslov “Krš za novi“, a u drugim “Od kraja marta kreće zamena starih vozila za novi punto“. Ponovo rekoh, o tome svi pričaju pa i nile čudno što i jedni i drugi imaju članak na tu temu…
Posle ove mat dnevne štampe, prelazim na onu sjajnu – mesečnu i baš se divim odabiru tema i kvalitetu tekstova u 82. broju Digital!-a koji zaista može poslužiti kao dodatna literatura, kad na 63. strani naletim na screenshot-ove gotovo identične onima sa moj sajta. Ista tema, isti kontekst, isti software, pa čak i screenshot-ovi skoro identični. Radi se o članku “Bez CD-a do XP-a” koji mi je baš onako žestoko zaličio na moje Uputstvo za instalaciju: Windows XP na EeePC 701, koje sam napisao još prošle godine i koje je, ni manje ni više nego, najposećenija stranica Eee PC Srbija portala.
I na kraju, šta reći… Gde su dve slučajnosti tu se nekako po pravilu uglavi i treća. Jesu li u pitanju profesionalni plagijati ili nam istina stiže iz više uglova znaju verovatno samo autori dotičnih (i sličnih) tekstova…
Ako izuzmemo opštepoznatu činjenicu da studentima uvek fali para, danas se jošuvek pristojno živi i pored nadolazeće svetske ekonomske krize. No uvek je bilo korisna racionalna potrošnja raspoloživih sredstava, kao i štednja na stvarima koje nisu potpuno neophodne.
Pošto svakodnevno pijem(o) kafu/čaj redovno se motam po kuhinji sa džezvom u ruci. No kako u stanu imamo samo neku staru džezvu bez drške, koja je dosta nezgodna za rukovanje, odlučih da, kako meni tako i cimerima, umanjim muke tako što ću nas počastiti novom džezvom.
Džezva za kafu od 99 din
U obližnjem supermarketu videh da imaju neke fine fancy emajlirane džezve, no cene su se kretale od 400 do 800 din (komad). Stojim tako i razmišljam se da li da strpam jednu u korpu no mota mi se po sećanju da sam negde video ‘to isto’ samo mnogo jeftinje, te se odlučih da pre kupovine ipak pogledam još malo po drugim radnjama. Istog dana, tražeći neke sitnice za rođendanski poklon, našao sam se u jednoj od onih čuvenih radnji “SVE ZA 99 DINARA”. Među onim silnim nepotrebnim stvarčicama videh džezve za kafu po popularnoj ceni od (naravno) 99din. Rekoh, to je obično parče metala i ne može biti toliko lošije od onog iz supermarketa. Kako je razlika u ceni bila višestruka pazarih jeftiniju varijantu. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će me, već koliko sledećeg dana, stići ona narodna “Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji“.
Kad’ sam se vratio u stan uzeo sam da skuvam čaj i probam novu džezvu, no primetih da ista curi ako se napuni do vrha jer je drška pričvršćena nekim nitnama koje nisu zavarene. Rekoh OK, nije strašno sipaću vode do pola. I tako ja na kraju uredno skuvah čaj… No sledećeg jutra iz sudopere uzimam džezvu u kojoj je ostalo malo vode preko noći i imam šta i da vidim. Dno je već bilo zarđalo i osećao se jak miris korozije. A za neverne sam priložio i fotografiju iste.
Ovaj komad kineske robe nije bio dovoljno izdržljiv ni za jednokratnu upotrenu, a kamo li za višedecenijsko arčenje poput onih starih bakarnih koje se jošuvek koriste na selu.
I pored ekonomske krize i potrebe za štednjom, ponekad je ipak korisno setiti se one čuvene engleske izreke: “Nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari“, posebno kada je u pitanju nešto što je sastavni deo svakodnevnog života a kupuje se jednom za duži vremenski period.
 |  |  |  |  |  |  |  |  |  |  |  |  | |||||||||||||||||||||||||||||
Loading ...