Za one koji su propustili ili su se kasnije uključili, prvi IdejaX festival oglašavanja održao se u Zagrebu 26. i 27. maja 2011. god, u  organizaciji Hrvatskog Udruženja društava za tržišno komuniciranje (HURA) i hrvatskog ogranka. Festival je nadmašio sva očekivanja organizatora, a i nas, kao goste je posebno iznenadio. Verovatno se sećate i Eniac-ovog intervju sa Gary Vaynerchuk-om, koji je tad nastao, a koji se dugo vrteo po balkanskom webu.

Da ne dužim, pogledajte njihov sajt za se što vas zanima. Ovom prilikom želim javno da pozovem sve zainteresovane da se jave (dole u komentarima ili meni na mail, twitter, ili kako god vam je zgodno) kako bi se organizovali i zajedno iz Beograda otišli na dotičnu konferenciju. Svi koji se na ovaj način prijave, imaće 20% popusta na cenu kotizacije, tako da je win win varijanta za sve. Dobijate popust i još idemo u zezanje u super društvu

P.S. za sada nas ima nekoliko potvrđenih, pa neka se jave ostali zainteresovani jer što nas je više to će biti zabavnije

Jedan od takvih ‘samoprosvetljenja’ dogodio mi se pre nekih 10ak dana tokom gledanja filma “Hangover“, gde se setih jedne svoje dogodovštine sa događaja koji sam već pominjao na blogu. Kako se u istoj pominje previše osetljivih detalja, neću vam pisati sve detaljno, već ću prepričati kraću verziju, a o celoj možemo nekad uz pivo u pub-u, pošto vam i ovo sada pišem iz jednog Irish Pub-a. Priča kaže sledeće…

Bio sam na već pomenutom događaju, gde je pored mene i mog društva bilo i puno ljudi iz drugih zemalja. Još na početku večeri, degustirali smo razna pića, uzorke hrane i slatkiša, a tu mi je negde za oko zapala neka simpatična cura iz jedne bivše sovjetske republike. Pijuckali smo tako razna pića, đuskali svi zajedno, sve dok se jednog trenutka nismo uhvatili u čuveni ‘iz kuće je izleteo na ulicu Iva’ vozić, posle čega smo popadali od vrućine i umora, te prešli na staro dobro točeno pivo. Usled višednevnog nespavanja, umora, a i dejstva alkohola tu negde mi se gubi film i poslednja scena koje se sa sigurnošću sećam je đuskanje u neposrednoj blizini gore pomenute simpatične plavokose devojke sa čudnim akcentom.

Sledeća bistra scena kreće tako što otvaram oči, naravno u svom krevetu, pored koga zatičem neobično stanje stvari. Odeven sam u neku staru pocepanu majicu, bez pantalona (u prethodnoj sceni sam sa košuljom i pantalonama, naravno). Pored mene na stolu je moj laptop uredno ulogovan na sve društvene mreže. Na podu su po ćoškovima razbacani: mobilni telefoni – jedan u jednom drugi u drugom ćošku, čarape – kako moje tako i neke meni nepoznate, neke čudne pantalone, kao i novčanik sa dokumentima – pokazalo se kasnije, mojim. Sakupih gadgete, primećujući pritom ozbiljne posledice prouzrokovane mamurlukom, a onda sam provalio da su te čudne pantalone, zapravo one moje bele od sinoć, samo opako umazane u blato, vino i još kojekakve flekave tekućine. Sakupio sam se tu, krenuo lagano da se nađem sa ostatkom društva, pokušavajući u međuvremenu da vratim film i razmotam fabulu radnje.

Kako su i ostali tokom večeri bili u sličnom stanju, niko u toj silnoj gužvi nije ni obratio pažnju na moje ponašanje, pa tako niotkoga nisam ni uspeo da izvučem nikakav koristan trag koji bi objasnio modrice i ogrebotine po mom telu, kao ni ogromnu ljubičastu masnicu preko celog levog kolena zbog koje sam po malo ćopao na jednu nogu. Tu sam negde provalio i da sam, tokom tog celog ludila, izgubio i tek kupljeni fotoaparat, pa restauracija događaja uz pomoć fotografija nije bila opcija.

Bilo kako bilo, već sledećeg dana morao sam da otputujem malo dalje od mesta dešavanja prethodne priče, tako da tu prestaje i razjašnjenje nedostajućih scena. Par dana kasnije, drug mi javlja da su našli moj fotoaparat. Ali detalj koji čudi je da je lokacija na kojoj je pronađen, posebno što je to mesto one večeri bilo nedostupno, tj zaključano i poprilično daleko od mesta gde mi se desio prekid filma. Kako sam u istom imao SD karticu od 16GB, a drugu ponestalo prostora na nejgovoj, prebacio je moje fotke na svoj laptop, a moju karticu koristio u svom aparatu, tako da nisam imao pristup svojim kobnim fotkama ni kada sam dobio svoj fotoaparat nazad. Kompletne fotografije pokupio sam tek par nedelja kasnije, a listanje tih fotografija objasnilo je delimično i ostatak večeri. I dalje ne znam šta se sve izdešavalo, ali znam kako je do svega toga došlo.

Prve trećine fotografija se sećam u potpunosti, drugog dela sam se prisetio kada sam video fotografije, a treći je ostao potpuna misterija. Još je priču upotpunila zanimljivost da su na kraju, usled prskanja raznih tečnosti poslednjih 20ak fotografija jako zamućene i nejasne, dok je na poslednjih nekoliko vide samo obrisi raznih oblika koji ni ne podsećaju na ljudske siluete.

Bilo kako bilo, gledam ja tako Hangover i skontam da su mi se slične stvari već desile, samo da ih usled nelinearnog razvoja događaja u mom životu, nisam hronološki doživljavao i u svojoj glavi. Slično tako, poslednjih nekoliko dana, ponavljam sebi rečenicu “da li si već uradio najluđu stvar koju si uradio?” i rekurzivno upadam u rebus filozofkog pogleda na to šta je zapravo u životu “ludo”, kao i šta sam ja to do đavola već preživo, a šta me tek čeka u životu. Da li sam već uradio najluđu stvar koju sam uradio? Da li znam zapravo šta sam sve uradio? Koja je najluđa stvar koju sam u životu uradio? Ovo su samo neka od pitanja koja če se možda razjasniti u nekom od mojih sledećih tekstova u blogu, a do tada pričitajte ih ponovo i pokušajte i sami da odgovorite na ista. Živeli!

Stara planina ili Balkan je sistem Balkanskih planina po kome je poluostrvo na kome se nalazimo i dobilo svoj naziv. U Srbiji se nalazi samo mali deo ovog planinskog venca, pa zbog toga, a i zbog nedostatka infrastrukture, Stara planina nikada nije bila popularna poput planina u centralnoj i zapadnoj Srbiji. Neću se ovom prilikom udubljivati u gradivo iz udžbenika geografije za osnovnu školu, samo ću pomenuti da se najviši vrh u Srbiji, Midžor (2169m) nalazi upravo ovde, a tu je takođe i dosta zanimljiviji i dostupniji Babin zub (1758m).

Od ostalih podataka koje sam prikupio pre samog kretanja na put, bitni su uglavnom samo oni vezani za novi Hotel Stara planina, kao i iznajmljivanje ski opreme, konkretno daske za snowboard, pošto je to poprilično jedino što me u poslednje vreme zanima na planini. “Stara planina” Hotel & Spa, o kome svi pričaju ima 4 zvezdice prema internacionalnim hotelskim standardima i nalazi se na jednom od najlepših mesta Stare planine - Jabučkom ravništu, tik uz stazu i gondolu na 1.350m nadmorske visine. Sam hotel je nov i savremeno opremljen. Sve je čisto, uredno i redovno održavano, a prijatna atmosfera vlada svuda, od recepcije, preko restorana, picerije, soba, bazena i spa… Ali o tome ću kasnije.

Put ka Staroj planini je doživljajza sebe. Mogu ga slobodno podeliti u tri dela, od kojih će svako od vas uživati u bar jednom od njih, pa sami odaberite svoj. Prvi deo puta, svakako je auto-put koji, uz malo sreće, nećete ni osetiti. Ako krećete iz Beograda, na ovom reonu puta uživaćete negde do Niša ili Svrljiga.  Od Svrljiga, prema Knjaćevcu, pa dalje prema mestu zvanom Kalna, oduševiće vas priroda kroj koju je smešten krivudavi put pokraj koga se nalaze svakojake zanimljivosti koje će se pobrinuti da vam fotoaparat posle putovanja ne ostane bez interesantnih fotografija. Ovaj deo puta je nešto lošijeg kvaliteta, ali vas neće previše iznenaditi ako ste iole putovali kroz Srbiju. E tu tek kreće iznenađenje. Kroz šta god da ste prošli do sada, poslednji reon puta će vas na trenutak naterati da se razmislite o povratku nazad. Situacija nije toliko katastrofalna u snežnim uslovima, jer se sneg utaba pa postoji nešto što liči na put. Inače, na tom delu nečega što po neko naziva putem, naćićete samo blatnjava poravnjanja staze prosečene kroz šumu, na kojoj se mestimično mogu sreći teške mašine koje istu proširuju. I ako izgleda kao da je izgradnja puta u jeku, proćaskao sam sa starosedeocima koji su mi rekli da se taj put tako gradi već najmanje 4 god u nazad i da, sem postavljenih ivičnjaka u jednom kratkom delu, i nema nekih pomaka. Ovom prilikom zaista želim da apelujem na koga god da je potrebno: Izgradite pobogu taj put, inače sve ostalo skoro pada gubi smisao!

Posle nezaboravnog i nadasve interesantnog puta, dočekaće vas novi, savremeni, već pomenuti, hotel koji svoj naziv nosi po ovoj predivnoj planini. Odmah da vam kažem da je hotel perverzija i da je pogodan za sve vrste aktivnosti, osim da u njemu jurite ženske. Drugar i ja smo bili optimisti, pa smo krenuli taktikom razgledanja gošći na večeri i na svakih 5 min se šetkali po restoranu za još po jedan puding, ali smo posle drugog dana odustali i rešili da se ipak posvetimo zimskim sportovima. Hotel je opremljen pristojnim bazenom, saunom, turskim kupatilom i ostalim blagodetima spa centra, a tu su i teretana i skijašnica. Da ne bi dužio o stvarima poput konferencijske sale i ostalih zanimljivosti koje su u sklopu hotela, pogledajte sajt ako vas zanimaju detalji, a ovde ću pomenuti samo sitnice iz sobe koje su mi zapale za oko. Kako smo bili smešteni u senior apartmanu, koji više podseća na planinsku kuću nego na hotelsku sobu, imali smo sve predispozicije za dobro zezanje u društvu koje je pošlo u originalnom paketu. Posle prvih dojava o utiscima sa planine, doletelo nam je i pojačanje pa smo zabave upotpunjavali karaoke žurkama. Sobe su u apartmanu imaju zasebna kupatila, a svaka ima svoj plazma TV preko koga se prostupa interaktivnom vodiču kroz hotel. Takođe je bitno pomenuti da je ceo hotel pokriven bežičnim Internetom, gde me je posebno inenadila brzina istog (upload je na testu bio preko 9 mbps). Zaboravio sam da napomenem i da je osoblje hotela zaista ljubazno, ali ne i previše. Dečka na recepciji sam već prvog dana pokušavao da podmitim da mi kaže u kojim sobama su dobre cice, ali mi takvu informaciju nije odao.

I sada deo koji mnogi od vas očekuju: snowboarding Za jednog početnika, staze na Staroj planini sasvim su zadovoljavajuće. Široke su, nisu predugačke, a nisu ni prezahtevne. Gondola kreće odmah od hotela, a sa njenog vrha se na dole spušta staza sa nekoliko kraka koja je sasvim zgodna za uvežbavanje novonaučenih veština. Celom svojom dužinom ima pad na dole, te se nećete naći u situaciji da na sred staze skakućete ili pešačite do dela na kome možete da nastavite vožnju. Za one iskusnije, žičarom se možete prevesti na neku od uzbudljivijih staza. Detaljnu mapu, pogledajte ispod.

Kako sam još početnik što se snowboardinga tiče, već prvog dana uzeo sam jedan dopunski čas sa instruktorom kako bi zajedno prošli kroz neke stvarčice za koje nisam bio najsigurniji i pokazalo se da mi je jedan čas bio sasvim dovoljan za sve potrebe bezbednog spuštanja niz stazu Postoji čak i snimak mog prvog samostalnog spuštanja posle časa, ali će isti biti naknadno dodat u ovaj članak. Ono što vam mogu reći je da mi se snowboarding svideo još prilikom prvih koraka, ali da sam tek sada zaista osetio pravo uživanje spuštanja niz snežnu padinu. Taj osećaj slobode klizanja niz stazu sa mogućnošću potpune kontrole kretanja daske, zaista se teško može opisati rečima. Još je teže preneti osećaj povišenog adrenalina u krvi, kada to isto ponovite strmoglavijom i bržom vožnjom ka podnožju. Mogu tek da zamislim kako je cool osećaj kada u igru ulete ozbiljnije staze, puderi i podmazivanje daske…

Pored istraživanja hotela i snowboardinga, bavio sam se i obilaskom prirodnih lepota koje Stara planina pruža svojim gostima. Pored živopisne prirode i planinskih vrhova, koji su interesantni ne samo za fotografisanje već i za osvajanje, ovaj predeo zanimljiv je i kada nije pokriven snegom. Naime, postoje organizovane pešačke ture, kao i zanimacija za ljubitelje biciklizma. U društvu ekipe iz gorske službe, motornim sankama obišao sam skoro sve obližnje krajolike i većinu dokumentovao na fotografijama koje ću uskoro i postaviti online. U priči sa starijim ljudima iz kraja, saznao sam da se tik uz hotel nalazi i jedan od najboljih izvora pijaće vode na Staroj planini, a na putu između Babinog zuba i Midžora naleteo i na prvi cvet ove godine.

Sve u svemu, sa sobom nosim fenomenalne utiske. Stara planina jeste različita od Kopaonika i Zlatibora, ali ne samo po vrsti šume kojom je prekrivena, već i po tome što na Staroj planini nećete zaginuti svake večeri u klubu, pabu ili kafani jer iste ne postoje u blizini hotela. Nećete doći da se pokazujete u svom novom fancy ski odelu ili da se u klubu rasipate skupim pićima. Stara planina je idealna za ljubitelje skijanja i prirode. Ujutru na stazu, posle podne u bazen i saunu i uveče na spavanje da bi sutradan uhvatili Sunce od ranog jutra i sa njime izleteli na stazu…

Fejsbuk haljina predstavlja upravo ono što i vaš profil na ovoj društvenoj mreži. Prikazuje ono što želite da prikažete, a sakriva ono što ne želite da drugi vide. Možda vam ovo posluži kao inspiracija da sebi odradite koji odevni deo koji će sakriti ili prikazati neki drugi deo tela. Možda prikazati Timeline na leđima ili tattoo na otvoru za profilnu sliku… Mogućnosti su neograničene…

U svakom slučaju, ako se odlučite za oblačenje u neki motiv društvenih mreža, ne zaboravite da dojavite utiske i pošaljete svoju fotku

Pred polazak sam shvatio ne samo da mi treba odgovarajuća sportska oprema koju nemam, već i da sam svoje ski-pantalone poslednji put nosio pre 4 god i oko 20 kg manje. Naravno, kako to uvek sa pakovanjem biva, sve se dešava dan pred polazak. Najteža misija bila je pronalaženje odgovarajućeg broja cipela za bord, jer em je kraj sezone, em su naše radnje poznate po slaboj opremljenosti. U opštem ludilu obilaska svih mogućih radnji po Beogradu, analiziranja kontakt formi sa njihovih sajtova i pravljenja strategije obilaska svih u najkraćoj mogućoj maršuti, faktor koji je dodatno otežavao stvari bio je sneg koji nije prijao ni prstima, a ni touchscreen-u mog telefona. Trčim ja tako sa kraja na kraj grada, od radnje do radnje… jurim cipele broj 45 i padne mi na pamet genijalna ideja. Zašto ih jednostavno ne bih pozvao telefonom i pitao imaju li moj broj cipela, da ne bijem tol’ki put uzalud. Ohh ima nade, ipak me digitalizacija i Internet nisu totalno uvukli pod svoje. Kad ono međutim, u polovini radnji se uopšte ni ne javljaju na telefon, tako da sam uštedeo obilazak samo jedne radnje, ali u svoj onoj silnoj gužvi bilo je bolje išta nego ništa. Kupio sam sve što mi je trebalo i otrčao kući da dovršim (čitaj: počnem) pakovanje.

Kako mi je sve oko bordovanja bilo i dalje špansko selo, rekoh aj da izguglam šta sve tu treba, kako ide i tako te neke osnovne informacije. Odmah sam na YouTube-u našao i kurs od desetak lekcija o tome kako se montira oprema i šta je bitno za prve korake i bacio se u upijanje gradiva. Tu sledi epska scena gde me drugarica na četu pita jesam li se spakovao, a ja joj odgovaram da učim da vozim bord. Pita ona “kako bre učiš da voziš bord“, “pa gledam kurs na YT“, odgovaram ja, onako pun entuzijazma. Pola sata kasnije, pita ona kako napredujem, ja reko’ “evo stigo sam do skretanja“. Sat vremena kasnije, pišem joj da sam završio kurs, a ona će meni “Ti to učiš k’o onaj u Matriksu“. Svaka sličnost je slučajna!

Već po prelasku granice sa Bugarskom, glavno pitanje bilo je gde kupiti lokalnu SIM karticu sa data planom, kako bi se naši gadgeti osećali kao kod kuće, a mi nastavili svoje zavisničke živote na Internetu. Pošto domaći zadatak nisam odradio na vreme, morao sam da izlistam sve prijatelje na Fejsu kako bi našao ono par bugarki koje sam prethodnih godina upoznao, jer naravno, ko se još seća imena. Da ne trošite vreme, najpovoljnija varijanta paketa za 3G data plan u Bugarskoj je Globul Connect sa ~15 EUR za 1 GB.

Samo Bansko je, uz Borovec, jedan od dva najveća ski centra u Bugarskoj i jedno od zanimljivijih u Evropi. Bansko je mali gradić koji u svojoj ponudi ima za svakoga po nešto. Dobar deo grada je očuvao tradicionalni izgled kamenih kuća sa drvenom stolarijom i ručno tkanim vunenim tepisima, koji datiraju od pre više od 100 godina, dok je u drugom delu grada izgrađeno preko 300 savremenih hotela. Wi-Fi možete uhvatiti u blizini svakog boljeg hotela ili restorana, a dobar deo je i otvoren pa za povezivanje ne zahteva nikakve šifre. Ja sam sa društvom bio u Bellevue Residence i hotel je sasvim pristojan. Ako želite negde da sednete na kafu ili klopu, najtoplije preporučujem Stariju Komitu, restoran Victoria, a za uveče Amigo Pub ili Veselo Selo, u zavisnosti šta preferirate. U svakom slučaju, ‘mehane’ imate na svakom ćošku i cene su pristojne. Slične kao u Beogradu ili one na Kopaoniku. Prodavnice sa suvenirima takođe imate svuda, a isto važi i za prodavnice zimske opreme. Ima i nekoliko supermarketa koji rade 24h, pa ne morate da brinete ako ste nešto zaboravili od kuće. Svugde imate i menjačnice, ali se kurs razlikuje od jedne do druge, pa obiđite više lokacija pre nego što zamenite evre jer je zvanična valuta i dalje Lev. Preporuka je naravno, menjanje u bankama, ali realno, sve nas mrzi da jurimo banke koje rade, jer zimske radosti ne mogu da čekaju.

Kad smo kod zimskih radosti, ove godine sam naleto tačno za vreme održavanja svetskog kupa u skijanju, što samo potvrđuje atraktivnost i kvalitet ski staza u Banskom. I ako nisam neki ekspert, mogu vam reći da su staze fenomenalne i da je ~75 km staza dovoljno za svačiji ukus. Čak sam video i neke ljubitelje ekstremnog skijanja koji se spuštaju kroz šumu po dubokom snegu, a za one još željnije adrenalina postoji mogućnost iskakanja iz helikoptera na neki od obližnjih vrhova, te spuštanja preko mesta gde još ljudska noga nije kročila. Za nas obične smrtnike, najlepša staza verovatno je “The Plateau“, dok je “Tomba” najatraktivnija zbog svoje težine. Ja sam se držao plave staze sa rednim brojem 1 koja je zbog svoje dužine možda bila i preveliki zalogaj za mene već drugog dana, ali volim da grizem više nego što mogu da progutam, pa valjda zato i napredujem. Do samog ski centra se iz grada stiže gondolom čije kabine primaju do osmoro ljudi ili “8 duša“, kako to bugari kažu. A nazad možete ili gondolom ili već pomenutom stazom broj 1 koja se spušta na isto mesto odakle kreće gondola. Tu je i veliki centar za iznajmljivanje ski opreme, tako da skije i bordove ne morate da vučete sa sobom.

Ako ste početnik što se snowboardinga tiče, neću vas smarati pričom da ćete na počeku padati kao kruška i biti u modricama, jer to se em podrazumeva, em je deo zimskih radosti. Čak i ako planirate da uzmete časove kod nekog od mnogobrojnih instruktora, preporučujem da prvo par puta probate sami da se, makar i po ravnom, ‘provozate’ daskom, čisto da steknete osećaj koliko se realnost razlikuje od onoga što ste očekivali. Upravo tu ćete steći potrebno iskustvo koje će vam pomoći da lakše savladate tehniku snowboardinga, kako bi posle uživali u blagodetima spuštanja niz padine. Kako sam pre ovog zimovanja bio apsolutni početnik, podeliću sa vama moja početnička iskustva u nadi da nećete napraviti iste početničke greške.

Ako želite da se oprobate u snowboardingu, potrebno vam je sledeće:

• Dobra volja – jer bez iste sve ostalo nema smisla.
• Cipele za bord – ovo je zapvaro jedini deo opreme koji treba da kupite. Dasku je najbolje da iznajmite jer em je skuplja, em je treba vući sa sobom, a i propisno održavati. Kod cipela je najbitnija stvar da su vam udobne. Nemojte uzimati veći broj od onog koji nosite jer je bitno da savršeno prijanja uz nogu. Nove cipele se posle par nošenja oblikuju vašem stopalu i od tada postaju vaš najbolji prijatelj. Postoje meke, srednje i tvrde. Obavezno uzmite meke! Jedine koja sam ja uspeo da nađem sa mojim brojem su srednje, pa su me zbog njih malo boleli zglobovi jer sam stiskao k’o sivonja.
• Pantalone i jakna – regularne ski pantalone i jakna koja ne bi trebalo da je predugačka (najbolje do malo ispod pojasa) kako vam ne bi smetala tokom vožnje. Na njima postoji oznaka otpornosti na vlagu (npr 5K, 8K, 10K, 15K) gde veći broj označava veću otpornost, tako da je najbolje da potražite one sa bar 10K jer ćete u počeku dosta vremena provoditi u snegu.
• Rukavice – takođe potražite one otpornije na vlagu, a obratite pažnju i da imaju traku pomoću koje ih možete prikačiti na jaknu kako ih ne bi izgubili. Takođe, nemojte da uzmete one koje vam knap pašu jer ćete ih jako teško navlačiti kada su vam šake već mokre od snega (a obično ćete se tek tada setiti da vam trebaju) več uzmite malo veće.
• Naočare – i ako se u početku nećete kretati većom brzinom da bi vam načare trebale, desiće se da duva vetar i nosi vam sneg u oči, a tada su naočare jedini spas. Takođe, ako sunce zasija snežna belina će vas zaspeleti pa su naočare ponovo jedini spas.
• Zaštitna oprema – nije obavezno ali su štitnici za kolena, zglobove i repnu kost svakako plus.
• Upornost – ponavljanje je majka učenja, a upornost ono što vas održava u želji i dobroj volji… ili u ovom slučaju, na dasci. Ne dozvolite da vas devojke u uskim ski pantalonama odvuku van staze. Ostanite fokusirani. Nemojte posle par padova da odustanede od lepog hladnog i snegom ispunjenog dana i da zaglavite u obližnjoj toploj kafani. Ustanite i ponovo. I ponovo i ponovo i ponovo… Bitno je biti uporan i istrajan.

Bilo je tu u blizini par iskusnijih skijaša koji su mi sve vreme pričali “ma kakav bord, uzmi skije…“, a opis svakog spusta opisivali sa “ma bili su neki borderi…“, pa sam i ja u šali svaku rečenicu počinjao sa “Mi borderi…“, te odatle i naziv ovog teksta – u skladu sa svime.

Ja sad odoh da legnem i zalečim svoje upale i modrice, pa se nadam da se vidimo na bordu već prvom sledećom prilikom. Mi borderi smo takvi, volimo da se zezamo i uživamo u zimskim radostima

Mene lično, Share asocira na pozitivnu energiju, druženje, razmenu ideja i iskustava, nove kontakte, edukaciju i dobar provod… Na jednom mestu, a istovremeno, na više lokacija po gradu. Share je bio spoj ljudi iz regiona, ali i iz sveta. Svi okuljeni na jednom mestu, sa jednom idejom… deljenja svega… iskustava, planova, dobrih i pozitivnih trenutaka i pre svega osmeha

Družio sam se sa ekipom iz ostalih gradova Srbije, ekipom iz Makedonije, Hrvatke, Bosne… Iz prve ruke razmenjivao ideje sa ljudima koji stoje iza projekata kao što su Tor, Face to Facebook, Piratska partija, ekipim koja je 2008. vodila Obaminu predizbornu kampanju, ekipom koja se u Google-u bavi alatima za decentralizovanu komunikaciju… Pričali smo o privatnosti, društvenim mrežama i njihovom uticaju na društvo, krizne situacije, kampanje, aktivizam… i još mnogo toga.

Opuštena predavanaj preko dana, uz poslednevno upoznavanja stranaca sa gradom, uveče smo začinili odličnim žurkama koje je ekipa koja stoji iza organizacije EXIT Festivala odlično isplanirala i organizovala, a naše je bilo samo da se pojavimo i provedemo kao nikad do tad.

Sličnu priču i najmanje istu količinu pozitivne energije očekujemo i ove godine. A ja bih se posebno osvrnuo na akciju ekipe Improv Everywhere, koja je tokom Share-a organizovana i koja nas je fino zabavila. Verovatno se sećate našeg “Disco Mobile” kluba u kome ništa nije mirovalo, već su se i zidovi kretali na potezu od Trga republike do Delijske česme u Knez Mihailovoj.

Za one koji ne znaju, Improv Everywhere je ekipa koja stoji iza akcije poput The No Pants Subway Ride, The Mp3 Experiment Eight, Frozen Grand Central i sl. A kako je kod nas sve to izgledalo, pogledajte na snimku ispod…

Vidimo se i ove godine!

P.S. Citat sa sajta konferencije:

SHARE konferencija će ove godine biti besplatan događaj. Svi zainteresovani delegati moći će kroz niz konkursa, radionica i akcija, u toku marta i aprila, da obezbede sebi prisustvo predavanjima na SHARE-u. Zbog ograničenog kapaciteta, u opticaju će biti 2.000 jedinstvenih narukvica koje predstavljaju propusnicu za preko 100 predavanja, izložbi, koncerata i DJ nastupa.

Sajtovi koji su na novim ćiriličnim domenima uglavnom su i ćiriličnog sadržaja, ali ima i onih koji su do sada na .rs domenima bili latinični, pa je novi samo prilepljen na stari sajt.

Stvar koja će vas verovatno nervirati je Punycode, što je naziv za algoritam koji Unicode stringove (npr nazive domena) bijekcijski konvertuje u uži set karaktera tj znake engleskog alfabeta. To zapravo znači, da bilo koja reč (zapravo bilo koji string) napisan na bilo kom jeziku, u Unicode setu karaktera može biti konvertovan u odgovarajući jedinstveni string u engleskom alfabetu i iz njega takođe jedinstveno vraćen nazad. Ako vas zanima kako ova konverzija zapravo radi (jednostavno je), pogledajte stranicu na Wikipediji a za jednostavno i brzo konvertovanje koristite priloženi IDN enkoder.

Da bi se izbegli tzv. IDN homografski napadi, većina Internet pregledača ovakve domene predstavalja u punycode obliku koji je sve samo zgodan za pamćenje i razumljiv ljudima. Slika ispod ilustruje razliku u prikazivanju domena u IDN i punycode obliku.

Pravilno (IDN) prikazivanje ćiriličnih domena, zavisi od vašeg Internet pregledača (browser-a) i svaki se podešava na poseban način, a ja ću ovde ukratko opisati podešavanja za dva trenutno najpopularnija pregledača:

Chrome

Google Chrome se jako jednostavno podešava za prikaz ćiriličnih domena. Potrebno je samo u podešavanjima u jezike dodati i srpski, pa će Chrome sam ćirilične domene prikazivati onako kako želimo. Za one koji se ne snalaze najbolje evo i lokacije gde se dotično podešavanje nalazi: “Settings” (gore desno, ikonica kljuiča za ovdijanje matica), zatim “Perferences”, pa “Under the Hood”, pa zatim u “Languages and Spell-checkerSettings…” kliknite na “Add” i prinađite “Serbian” i zatim potvrdite na OK.

Firefox

Mozilla Firefox se takođe jednostavno podešava, samo što ovaj postupak morate ručno odraditi. U address bar (tamo gde kucate www.imesajta…) ukcajte “about:config” (bez navidnika) i pritisnite [enter]. Ako je potrebno potvrdite klikom na [I'll be careful, I promise!]. Nađite opciju “network.enableIDN” i proverite da li je podešena na “true”. Još bolja varijanta je da uključite ovu opciju samo za naše domene tako što ćete dodati novi ključ tipa boolean (desni klik, New, Boolean) sa nazivom “network.IDN.whitelist.xn--90a3ac” i postaviti vrednost (value) na “true”.

Za ostale pregledače (browsere) pogledajte linkove ispod:

• Internet Explorer
• Opera
• Safari

Odavno nisam pisao o dizajnu jer je ta tema postala naša svakodnevica. Neprestano smo okruženi odlično dizajniranim i kreativnim stvarima jer bez njih nema ni prodaje, ni marketinga, ni oglasa u novinama, bilborda, a dobro dizajniran proizvod je obavezna stavka čak i kod stvarčica kod koje nam je funkcionalnost u prvom planu. Mnogima je kuhinja, zbog svoje nemena, a i sve manje vremena koje provodimo u njoj, verovatno poslednje mesto gde bi očekivali savermeni dizajn. Čarobnjak za kafu, pod simpatičnim nazivom DolceGusto je tu, ne da nas razuveri, već da nas oduva s’ nogu.

Sa ovim mališom sam se prvi put sreo pre par nedelja, na sajmu potrošačke elektronike i kućnih aparata i već tada mi je zapao za oko. Svojim futurističkim, a u isto vreme blago retro, dizajnom malo koga će ostaviti ravnodušnim. Na prvi pogled, uopšte ni ne izgledao kao jedan kuhinjkski uređaj, već podseća na pravog malog digitalnog ljubimca. Par dana posle sajma, usledila je i lokalna promocija gde smo sa ženama ćaskali o navikama ispijanja kafe, pa sam video i kako ovo malo čudo radi.

Okej, svi mi geekovi smo poznati po tome što pijemo dosta kafe i veliki smo ljubitelji (da ne kažem bap zavisnici) od iste. To je bio i jedan od razloga zašto sam na sajmu razgledao kojim kućnim aparatom bih mogao da obogatim svoj kuhinjski prostor. U opticaju su bili svemogući toster, uvek brza mikro-talasna i naravno aparat za kafu. Uređaj koji bi se našao na mom stolu, morao bi, pored specifikacija, da se uklopi i u vizuelni deo enterijera, a pogađate, glavni uslov je dopadljivi futuristički dizajn. Čarobnjak je učinio svoje i postao favorit!

NESCAFÉ® Dolce Gusto® Melody™ 2, kako se zvanično zove ovaj mališa, ne samo da svojim izgledom i lakoćom korišćenja, a i održavanja, prirasta za srce prvim kontaktom već se savršeno uklapa u okruženja van kuhinje, pa je tako izvanredan cyber gadget i na radnom stolu. Do zlatnog napitka više se ne mora trčati do kuhinje, grejati voda, mutiti kafa iz kesice (a do pre par dana mi je i to delovalo kao ultra brzo rešenje). Čarobnjak za kafu za samo nekoliko sekundi priprema jednu od desetak vrsti kafa i to sve na dohvat ruke.

Ok, već ste shvatili da sam oduševljen njegovim dizajnom, ali moram da pomenem da sam se na prvi pogled zaljubio u njegovu Ferrari crvenu boju i da razmišljam da i ostale kućne sitnice lagano menjam crvenim kućnim spravicama jer se savršeno uklapaju uz moj crni radni sto, a i sama po sebi, crvena uvek pozitivno utiče na mene

Što se tiče samog korišćenja uređaja, prvih par kafa mi i nije ispalo kao što sam očekivao, ali sam ih (zajedno sa dobrovoljcima degutatorima) svejedno popio Glavna fora je u doziranju i proporciji vode, mleka i kafe (koji se jednostavno menjaju kroz zgodne patrone za punjenje) no na svakom pakovanju je uputsvo koliko čega ide, tako da svako već posle prvih par šiljica postaje pravi ekspert za pripremanje raznih vrsta kafa: kapućino, čokoćino, makijato, epsreso… U startu, kupovina jednog ovakvog uređaja možda deluje kao malo veći izdatak, ali se kasnije kroz korišćenje računica svede na svoje mesto. Ako volite dobru kafu, na dohvat ruke, bez čekanja i sve to iz jednog fenomenalno dizajniranog cyber ljubimca sa stola, za Dolce Gusto se kao pitanje ne postavlja cena, već bela, crna ili crvena boja

Moj crveno-crni čarobnjak za kafu i crna Canon šolja sa crvenom štraftom, zaljubili su se posle svoje prve zajedničke kafe…

 A na snimku ispod možete pogledati i otpakivanje aparata…

Na slikama ispod možete videti gornji deo stranice profila, gde je uvedena cover slika koja predstavlja nešto kao baner ili header slika na MySpace-u. Poigrao sam se sa istom i ubacio svoju fotografiju koja iskače iz frejma, a desno (na slici) dodao balončić sa porukom o blogu i Tviter nalogu. Ne sumnjam da će biti raznih kreativnih varijanti za ove cover slike, samo se pribojavam da će na kraju sve postati šareno kao nekad na MySpace-u.

Ispod je donji deo na kome je Timeline gde su hronološki poređane sve vaše aktivnosti od danas pa do rođenja u nazad. Naravno, možete kontrolisati šta će se tu prikazati a šta će biti skriveno, a ono što sam uspeo da primetim je da u slučaju dužih strana ovo i ne ide baš glatko već skrolovanje strane zna da zasecka jer JavaScript ne uspeva sve da izrenderuje dovoljno brzo.

U krajnjem slučaju pogledajte i sami ukoliko još niste dobili pristup novim profilima. Ukoliko ste nestrpljivi, pročitajte i sami kako da podesite novi fejsbuk profil sa tajmlajnom.

P.S. Ne mogu da ne prokomentarišem, u najmanju ruku neobične, kategorije za događaje koje opisujete u statusima:

• Work and Education

• Add a Job…
• Graduated…
• Military Service…
• Family and Relationships

• Got Engaged…
• Got Married…
• Add a Child…
• Add a Pet…
• Lost a Loved One…
• Living

• Moved…
• Mought a Home…
• Add a Roomate…
• Add a Vehicle…
• Health and Wellness

• Broke a Bone…
• Had Surgery…
• Overcome an Illness…
• Milestones and Experiences

• Learned a Language…
• Got a Licence…
• Traveled…
• Achievement and Award…

• What – menja se u odnosu na izabranu podkategoriju
• Location – gde se događaj desio
• Who with – sa kime ste bili
• When – kada se to dogodilo
• Story – tekst sa opisom šta se i kako dogodilo
• Photo – slike sa lica mesta
• Video – video sa događaja

Ne znam da li su ovolika kategorizacija i ovakav izbor tema/kategorija posledica nekog opakog data mining-a, ali ne želim ni da zamišljam koliko će se ljudi sprdati sa ovime…

Dragi (sarkastično) vi tamo što sedite u skupštini i za to primate višestotnohiljadarske plate, zaista ne uživam u ovakvom izražavanju, ali posle ovakve vesti jedino što mogu da vam kažem je: Da se jebete vi malo sa tim vašim platama i guzicama koje gladite u skupštinskim stolicama! Kada budete omogućili besplatno i normalno školovanje u ovoj našoj lepo zemlji Srbiji, onda bi vam možda i platili za udžbenike. U situaciji kakva jeste, gde jedan profesor ni nema literaturu za svoj predmet, drugi nam preporučuje englesko izdanje knjige iz ’82. godine (uz napomenu da postoji i poprilično ok nemačko, kao u rusko), a treći zahteva da se njegova originalna knjiga kupi i drži na stolu za vreme predavanja čisto mode radi, možete slobodno da me ‘apsite jer sam iskopirao tri njihove glupe knjige da bi uložio u svoje obrazovanje da bi sutra dobilo bolji posao i veću platu (pošto se učlanim u vašu političku partiju, progutam malo svog ponosa i poljubim dupe nekome u tim foteljama). Eto tako, ono malo dobre literature koja je postojala smo izskenirali i okačili kolegama da se besplatno služe, ulagajući u svoje obrazovanje i time krali novac izdavačima knjiga (jer su njihovi autori verovatno već na onom svetu gde im novac nije ni potreban) a ono za šta ista nije ni postojala, sami napravili besplatnu literaturu u metnuli je na wiki (ne da bi svi mogli slobodno da je koriste, dopunjuju i unapređuju, već nam je tako lakše da prepisujemo na ispitima jer je wiki smartphone friendly – a #fuckyeah ometači GSM signala ne rade jer su antene operatera na samo 2m iznad naših glava jer se ovima sa faxa isplati da im za to naplaćuju bezobrazno debelu rentu). Eto tako, ‘apsite nas slobodno jer kopiramo knjige za ispite, ali vas molim da ne po’apsite i one što kopiraju moje puškice koje sam napravio korišćenjem te iste literature, jer sam u istima uložio puno svog vremena i intelektualnog rada na ispravljanje grešaka iz kopirane nam literature. Takođe bih vas samo zamolio da pre no što počnete sa ‘apšenjem zbog tih krivičnih dela razjasnite samo još i da li se pod “delovi, a ne i cela kniga” smatra ako iskopiram onaj deo između predgovora i korica, bez predgovora i korica, jer mi u tom slučaju nije teško da platim još koji dinar za upotpunjavanje “cele knjige” čisto da bi se našao među kriminalcima. I da, još nešto: ako me zbog kopiranja knjige osude na zatvorsku kaznu od tri do pet godina, da li mi se u međuvremenu zamrzava studentski satus ili gubim pravo na dalje školovanje jer studije nisam završio u predviđenom roku koji ste propisali u svojim implementacijama Bolonjske deklaracije?