Jako volim životinje, a posebno pse. Drage su mi i mace, ali sam od malih nogu bio okružen psima, pa su mi oni ipak draži. U svakom slučaju ne pripadam klasičnoj “Dog person vs. Cat person” podeli. Verujem da među vama ima jako puno ljudi koji takođe vole životinje, ali se vlasnici pasa međusobno ipak najbolje razumeju.
Dok sam bio jako mali, imali smo nekoliko pasa u dvorištu u kome sam živeo sa svojom širom porodicom. Kroz detinjstvo me je najviše pratila Meca, koja je bila mešanac i jako umiljati i mio pas. Događaj koji nikada neću zaboraviti desio se jedne zime u vreme početna moje osnovne škole. Imao sam drugara u ulici sa kojim sam se zajedno vraćao iz škole. Njegova kuća bila je na početku, a moja na kraju ulice, pa je on rešio da me isprati do dvorišta jer i onako nije bilo ničega zanimljivog za raditi po tmurnom zimskom danu. Međutim, posle ga je bilo strah da se vrati sam, pa sam se vratio da ispratim njega… Pa on mene, i tako nekoliko puta… U silnom tom šetanju ulicom gore-dole, skinuo sam svoju kapu i nosio je ispod miške, odkle je u nekom trenutku ispala.
Kada sam konačno došao kući, majka je bila jako zabrinuta jer nije navikla da iz škole kasnim više od sat vremena. Počela je da viče na mene, kako nije ok da se smucam svuda dok ona brine i u jednom trenutku primetila da mi nema kape… Meca je istog trenutka otrčala niz ulicu i petnaestak minuta kasnije vratila se cvileći pred vratima sa mojom kapom u ustima. Kako je shvatila da je frka nastala oko kape, ni dan danas mi nije baš najjasnije, ali sam još tada shvatio koliko su psi jedne pametne i inteligentne životinje.
Sredinom moje osnovne škole, preselili smo se u našu novu kuću gde sam sa svojom užom porodicom po prvi put imao sopstveno dvorište. Nedugo zatim dobili smo i svog prvog psa. Nemački ovčar, veličine šake, obradovao nas je poput nove prinove. Nikako nismo mogli da zapamtimo ime po kome ga je prethodni vlasnik zvao, pa smo je prozvali Linda. Kako je rasla, tako smo mlađi brat i ja sve više vremena provodili sa njom i postala je jako umiljat pas, uprkos svojoj veličini. Linda je jednostavno bila sastavni deo porodice i putovala je sa nama kag god bi negde išli na duže… Svi koji imaju pse shvataju koji je nivo naše vezanosti bio jer bi me prepoznala još sa početka ulice i čekala da je pomazim kad god bi se vraćao kući. Uvek me je ispaćala kad god bih odlazio od kuće i dočekivala veselim lavežom kada bih se vraćao. Vernost i ljubav na kosmičkom nivou!
Na žalost, naš pas je nekome smetao, pa su ga otrovali. Sećam se da sam ujutru, 28. juna 2006. godine, kretao na prijemni ispit za fakultet i da je jako teško disala, a da je uginula svega par minuta po mom povratku iz Beograda. Kao da je čekala da me vidi poslednji put. Veterinari ništa nisu mogli da urade iako smo je vodili još par dana pre toga. Posle nje je ostala praznina koju ni jedan drugi pas nije mogao da popuni, pa dosta dugo nismo ni želeli da imamo psa… Moji su zavoleli mace, iako ih pre toga nisu podnosili, ali o tome nekom drugom prilikom…
Moja poslednja krznena ljubav, dogodila se u Beogradu. Dugo sam želeo sebi da nabavim psa sa kojim bi se gnjavio po stanu, ali jednostavno nisam imao uslova. Prvo su problem bili iznajmljeni stanovi, pa duga odsustva usled putovanja, pa na kraju i obaveze na poslu. Jednostavno, psa smatram za deo porodice i ne želim ni da se upuštam u to ako istome ne mogu da obezbedim odgovarajuće uslove. Kad već nisam mogao sebi da ispunim san o svom krznenom prijatelju, rešio sam da ispunim želju meni dragoj osobi. Iva je već pisala o najlepšem malom biglu Bahu, a ono što bih ja dodao je da su biglovi jaaaaako super psići.
U početku sam sa Bahom provodio svo svoje slobodno vreme, pa sam ga doživljavao kao sastavni deo svog života. Voleo je da se popne kod mene u krilo i tako zaspi dok ga mazim, na šta je čak i Iva bila ljubomorna, iako to neće priznati :] Mislio sam da ću na ovaj način makar malo zadovoljiti svoju želju da mi, iz dana u dan, društvo pravi jedno krzneno stvorenje, ali što sam se više igrao sa Bahom, to više želim još jednog takvog malog ludaka u svom stanu.
Bilo kako bilo, ostaću još neko vreme uskraćen zadovoljstva da me neko budi lizanjem po faci i da maše repom kad god se vraćao kući… Do tada mi srce ispunjava gnjavljenje sa ovim malim ludakom sa slike iznad, jer je obostrana sreća u trenutku kada se sretnemo, zaista nemerljiva…
Imate li vi psa i kako se zove?
P.S. Bio sam više puta ugrižen od strane raznih pasa. Jedan me je čak i dva puta ujeo u roku od dve godine. Poslednji me je pre oko dve godine ujeo jedan pas lutalica iz čopora sa ulice… Ali ih i dalje obožavam.