Koristim ovaj lep dan kao priliku da vas podsetim na prošlogodinju SHARE konferenciju koja je svakako bitna stavka u kalendaru događaja u regionu i delić lepih i pozitivnih stvari koje su se izdešavale na istoj i koje su tada pokrenute.

Mene lično, Share asocira na pozitivnu energiju, druženje, razmenu ideja i iskustava, nove kontakte, edukaciju i dobar provod… Na jednom mestu, a istovremeno, na više lokacija po gradu. Share je bio spoj ljudi iz regiona, ali i iz sveta. Svi okuljeni na jednom mestu, sa jednom idejom… deljenja svega… iskustava, planova, dobrih i pozitivnih trenutaka i pre svega osmeha

Družio sam se sa ekipom iz ostalih gradova Srbije, ekipom iz Makedonije, Hrvatke, Bosne… Iz prve ruke razmenjivao ideje sa ljudima koji stoje iza projekata kao što su Tor, Face to Facebook, Piratska partija, ekipim koja je 2008. vodila Obaminu predizbornu kampanju, ekipom koja se u Google-u bavi alatima za decentralizovanu komunikaciju… Pričali smo o privatnosti, društvenim mrežama i njihovom uticaju na društvo, krizne situacije, kampanje, aktivizam… i još mnogo toga.

Na predlog i inicijativu Internet zajednice u Srbiji, došlo se do ideje o realizaciji projekta o prvom Hub-u na ovim prostorima. Beogradski Hub, spontano nazvan “Čvorište 101“, predstavlja zajednički radni prostor u kome bi pojedinci, za neku simboličnu najamninu, mogli da iznajme sto i time obezbede radni prostor za svoje IT projekte. Celu ideju podržali su Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo i Grad Beograd, a u narednih par meseci se očekuje i otpočinjanje radova na realizaciji ovog projekta.

U pitanju je pilot projekat sakupljanja i selekcije određenih vrsta otpada za reciklažu pod nazivom “Najčistiji deo grada” koji nije ostao samo ideja već su građani zaista zasukli rukave i krenuli u akciju. Prva stvar koja mi je privukla pažnju je, naravno sama ideja, ali što je još bitnije i način na koji je sprovedena. Ono što me je još više (moram tako da kažem) začudilo, je što su se građani odazvali i priključili.

Stari notebook i netbook

Eto, došao je i dan da se u moje radno okruženje ponovo vrati full-sized netbook računar ili popularno laptop. Ranije mi je bilo kakav ozbiljniji rad bio nezamisliv bez desktop mašine. Laptop je tu bio čisto kao pomagalo za neke sitnice koje treba završiti kada sam na putu. Kao takav prenosivi računar je imao potpuno drugu primarnu svrhu: multimedija u pokretu. To je bio i glavni razlog zašto sam se otarasio satarog glomaznog laptopa i uzeo novi prenosni računar koji sam mogao da koristim baš tako – nosio ga stalno sa sobom. Naravno, pričam o mališi zvanom Eee PC. Netbook mi je u kombinaciji sa 3G konekcijom na Internet bio idealno rešenje za sve one sitnice koje bih radio na prenosivom računaru: Surf Webom, e-mail, twitter, chat, muzika, filmovi, kopiranje slika sa digitalca i sl. Netbook je i dalje idealno rešenje za sve te zanimacije, a tu spada 90% stvari za koje se prenosivi računari koriste. Međutim, jedina stvar koja je poprilično neudobna je neki ozbiljniji rad kada je u pitaju programiranje ili tome slično. Upravo zato reših da ponovo vratim notebook među svoje alate.

Zahtevi

Kako su poslednjih godina notebook računari postali jako dostupni širokim narodnim masama usled povećanja obima prodaje, smanjenja cena i malte ne minimalnih razlika u performansama u odnosu sa desktop računare, solidan laptop se može kupiti za oko 500€. U toj cenovnoj klasi specifikacije u ponudama svih proizvođača su poprilično ujednačene, pa sam od samih zahteva više obraćao pažnju na dodatnu opremu, kvalitet izrade i komponenti, kao i dizajn, tj. izgled samog računara. Što se nekih hardverskih detalja tiče u obzir je dolazilo sledeće:

• CPU: Intel Core2Duo / AMD X2 – bilo koji dvojezgarni procesor (sem DualCore i Atom-a) 2GHz i više
• RAM: 2GB i više – memorija je najjeftinija za nadogradnju pa se uvek može lako dodati
• HDD: 250GB i više – kako već posedujem eksterni hard disk, 250GB je i više nego dovoljno
• GPU: ATI / nVidia – bilo šta sem Intelove grafike
• LCD: 14″-16″ – kao već imam netbook, sve ispod toga mi je premalo, sve preko toga je preglomazno
• Dodatno obavezno: Wi-Fi, LAN, Bluetooth, Card Reader, HDMI, Webcam, US tastatura
• Dodatno opciono: eSATA, HSDPA, VGA-out, FireWire, Multimedia keys, TV-out, InfraRed, bez OS-a.

Od brendova sam odmah otpisao: Acer i MSI zbog kvaliteta izrade i komponenti; Lenovo i Fujitsu Siemens zbog (ćoškastog) dizajna; Apple i Sony zbog cene… Tako da sam u obzir uzeo ASUS, Toshiba, Dell i HP.

Potraga za pravim

Oni koji su pratili na Twitteru, znaju deo priče o tome kako sam po najgorem vremenu ove jeseni (zvanično još zima nije bila stigla) obilazio sve prodavnice računarske opreme u potrazi za laptopovima koje bih uvrstio u uži izbor. Prvobitno sam planirao da to odradim preko neta, ali se ispostavilo da su sajtovi (posebno oni koji obuhvataju ponudu sa celog tržišta) jako neažurni i informacije na njima poprilično netačne. Bilo kako bilo, podsetio sam se svojih starih geekovskih dana kada sam zbog jedne komponente znao da prepešačim ceo grad, a neretko i odem u drugi.

Uži izbor

U uži izbor ušla su 4 modela. Od toga 1 Dell i 3 ASUS-a. Problem je bio u tome što kod Dell-a ne postoje klasični modeli, već 4 glavne serije pa se prilikom naručivanja (isključivo) preko sajta bira željena konfiguracija. Sve bi to bilo idealno samo da nismo u Srbiji. Ko zna kada bi i kako to stiglo i kolike bi bile dažbine za porez i carinu. Dell se i inače jak oslabo uvozi kod nas, pa je neki dalji izbor praktično nemoguć. Kod ASUS-a je tek haos jer imaju zilion modela i svi su slični. Video sam i dve identične konfiguracije, jednu pored druge, iz potpuno različitih serija sa razlikom u ceni od nekih par hiljada RSD. Na kraju je izgled ipak presudio na stranu Dell-a pa reših da potražim neki od Dell Studio 15 modela koji je najpribližniji zahtevanim specifikacijama.

Pravi i jedini

Posle dva dana pretrage i obilaska skoro svih radnji po Beogradu, kao i telefoniranja radnji po Novom Sadu i Nišu, iskopao sam poslednji model koji je ostao u prodavnici. U PC4U preko puta mog fakulteta, našao sam notebook računar najpribližniji onome što sam želeo: Dell Studio 1537 – C2D 2GHz, 2GB, 250 GB, ATI GPU, Wi-Fi, BT, HDMI, FW, sa US tastaturom, bez OS-a…

Pošto je najveća svetska socijalna mreža odlučila da me nacrni pred kolegom i razapne na highlights zid srama, reših da se malo uputim put prirode. Više puta sam sa prijateljima razgovarao o famoznom krstarenju rekama našeg glavnog grada, ali nikada nismo dospeli dalje od same ideje. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću zapravo stvarno i otići, a najmanje da će se to dogoditi pre idućeg leta.

I tako, krenuh ja juče da se vidim sa devojkom, ne sluteći kako će se razvojati priča tokom ostatka dana. U prevozu je standardno bila gužva, pa se odlučih za provereno rešenje – muziku u džepnom izdanju. No kako svoju kolekciju MP3 pesama nisam ažurirao, pa evo već skoro pola godine, bacih se na skeniranje FM punude beogradskog etra. Zaustavio sam se na prvoj radio stanici koja je emitovala ritmičku melodiju koja ne para moj slušni aparat (aka uho).

Par minuta zatim, muzički program biva prekinut od strane spikera koji najavljuje nagradnu igru u kojoj prvih 10 slušalaca koji pozovu njihov broj telefona, dobija na poklon set od 4 karata za krstarenje Dunavom (i Savom) u organizaciji Jahting kluba “Kej”. Kako sam već držao telefon u ruci, istog momenta sam pomenuti broj pozvao i iz trećeg puta dobio vezu. Rekli su mi da sam dobio karte i da ih ponovo nazavom za 10 minuta za više detalja.

Ponavljajuće prethodnu scenu u glavi, skeptično sam zamišljao sebe na brodiću i brojao minute do poziva radi potvrđivanja dobijene nagrade. Sekund kao minut, minut kao sat, sat kao dan, prošlo je i tih famoznih 10 minuta, nakon čega je usledeo munjeviti refresh liste skorašnjih poziva i već par sekundi posle toga sve je bilo jasno. Upravo sam dobio karte za krstarenje

Ni sada mi nije jasno zašto, ali osećao sam se tako srećno kao da sam dobio sedmicu na LOTO-u, a ne kartu za vožnju brodom (koja inače košta 350 din, pa ukoliko želite da se provozate nabavite karte za sebe i voljenu osobu).  Kako sam već bio na putu ka stanu svoje devojke, nisam joj ništa javljao, već sam odlučio da je iznenadim, što se par minuta kasnije i dogodilo  Kako smo imali 2 karte viška, a jako malo vremena do polaska broda, pozvao sam prvih par osoba koje su mi pale na pamet da nam prave društvo, no niko nije mogao da stigne, pa smo na kraju ipak otišli samo nas dvoje.

Neću vam mnogo piskarati o tome kako smo se proveli, jer slike govore više od ‘iljadu reči, a ispod teksta je okačeno i 20ak fotkica koje su nastale tom prilikom. Ukratko: Krstarenje dvema prelepim rekama kroz njihovo ušće u srcu Beograda, svetla sa Kalemegdanske tvrđave koja se presijavaju preko talasa velike reke, domaće pivo, slane girice, prijatna muzika i nekoliko predivnih mostova koji spajaju novi i stari deo grada iz perspektive u kojoj nemate prilike da uživate svakog dana, dovoljan su razlog da se upustite u ovakvu mini avanturu ukoliko do sada niste imali prilike. A ako jeste, iskoristite ove tople dane sa pošetka jeseni i podsetite se kako izgleda Beograd odozdo