Krstarenje Dunavom i Savom
[singlepic id=18 w=320 h=240 float=right]Pošto je najveća svetska socijalna mreža odlučila da me nacrni pred kolegom i razapne na highlights zid srama, reših da se malo uputim put prirode. Više puta sam sa prijateljima razgovarao o famoznom krstarenju rekama našeg glavnog grada, ali nikada nismo dospeli dalje od same ideje. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću zapravo stvarno i otići, a najmanje da će se to dogoditi pre idućeg leta.
I tako, krenuh ja juče da se vidim sa devojkom, ne sluteći kako će se razvojati priča tokom ostatka dana. U prevozu je standardno bila gužva, pa se odlučih za provereno rešenje – muziku u džepnom izdanju. No kako svoju kolekciju MP3 pesama nisam ažurirao, pa evo već skoro pola godine, bacih se na skeniranje FM punude beogradskog etra. Zaustavio sam se na prvoj radio stanici koja je emitovala ritmičku melodiju koja ne para moj slušni aparat (aka uho).
Par minuta zatim, muzički program biva prekinut od strane spikera koji najavljuje nagradnu igru u kojoj prvih 10 slušalaca koji pozovu njihov broj telefona, dobija na poklon set od 4 karata za krstarenje Dunavom (i Savom) u organizaciji Jahting kluba “Kej”. Kako sam već držao telefon u ruci, istog momenta sam pomenuti broj pozvao i iz trećeg puta dobio vezu. Rekli su mi da sam dobio karte i da ih ponovo nazavom za 10 minuta za više detalja.
Ponavljajuće prethodnu scenu u glavi, skeptično sam zamišljao sebe na brodiću i brojao minute do poziva radi potvrđivanja dobijene nagrade. Sekund kao minut, minut kao sat, sat kao dan, prošlo je i tih famoznih 10 minuta, nakon čega je usledeo munjeviti refresh liste skorašnjih poziva i već par sekundi posle toga sve je bilo jasno. Upravo sam dobio karte za krstarenje 
Ni sada mi nije jasno zašto, ali osećao sam se tako srećno kao da sam dobio sedmicu na LOTO-u, a ne kartu za vožnju brodom (koja inače košta 350 din, pa ukoliko želite da se provozate nabavite karte za sebe i voljenu osobu). Kako sam već bio na putu ka stanu svoje devojke, nisam joj ništa javljao, već sam odlučio da je iznenadim, što se par minuta kasnije i dogodilo Kako smo imali 2 karte viška, a jako malo vremena do polaska broda, pozvao sam prvih par osoba koje su mi pale na pamet da nam prave društvo, no niko nije mogao da stigne, pa smo na kraju ipak otišli samo nas dvoje.
Neću vam mnogo piskarati o tome kako smo se proveli, jer slike govore više od ‘iljadu reči, a ispod teksta je okačeno i 20ak fotkica koje su nastale tom prilikom. Ukratko: Krstarenje dvema prelepim rekama kroz njihovo ušće u srcu Beograda, svetla sa Kalemegdanske tvrđave koja se presijavaju preko talasa velike reke, domaće pivo, slane girice, prijatna muzika i nekoliko predivnih mostova koji spajaju novi i stari deo grada iz perspektive u kojoj nemate prilike da uživate svakog dana, dovoljan su razlog da se upustite u ovakvu mini avanturu ukoliko do sada niste imali prilike. A ako jeste, iskoristite ove tople dane sa pošetka jeseni i podsetite se kako izgleda Beograd odozdo 
Kako Marko već duže vreme planira kupovinu postolja za svoj laptop, dosta smo razgledali ponudu domaćih dobavljača hardware-a. Bilo je više postolja različitih karakteristika, no sva su imala malo veću cenu pa je kupovina uvek odlagana. No kako su nas stisli ovi vreli dani do nekog rešenja se moralo doći pod hitno. Moja desktop mašina se i dalje opako greje i pored toga što sam ugradio ventilator od 120mm, a stranica je po default-u otvorena. Zamislite kako je tek u Toshiba-inom laptopu koji takođe radi 24h dnevno. To je samo aktuelizovalo priču o postolju za laptop pa je Marko rešioda sebi isto napravi od materijala koje već posedujemo u stanu. Našao je kartonsku kutiju koja će biti osnova, ali nešto je nedostajalo za kompletiranje postolja. Meni su na pamet padale razne ideje, od isecanja plastičnih flaša do kompletnog dizajna od kartona, no ništa od toga nije bilo odgovarajuće. Sve dok nismo našli stari plastični čiviluk koji odavno odbija da stoji na zidu duže od par dana.
