Sigurno vam je poznat osećaj kada na trenutak zastanete, zamislite se i iznenada shvatite nešto što je bilo previše očigledno da bi ste primetili ranije. Takve situacije me zaista fasciniraju, posebno dok pokušavam da razjasnim misteriju njihovog šunjanja po mojoj podsvesti, pokušsvajući da razlučim zašto su tek tada isplivale u prvi plan.
Jedan od takvih ‘samoprosvetljenja’ dogodio mi se pre nekih 10ak dana tokom gledanja filma “Hangover“, gde se setih jedne svoje dogodovštine sa događaja koji sam već pominjao na blogu. Kako se u istoj pominje previše osetljivih detalja, neću vam pisati sve detaljno, već ću prepričati kraću verziju, a o celoj možemo nekad uz pivo u pub-u, pošto vam i ovo sada pišem iz jednog Irish Pub-a. Priča kaže sledeće…
Bio sam na već pomenutom događaju, gde je pored mene i mog društva bilo i puno ljudi iz drugih zemalja. Još na početku večeri, degustirali smo razna pića, uzorke hrane i slatkiša, a tu mi je negde za oko zapala neka simpatična cura iz jedne bivše sovjetske republike. Pijuckali smo tako razna pića, đuskali svi zajedno, sve dok se jednog trenutka nismo uhvatili u čuveni ‘iz kuće je izleteo na ulicu Iva’ vozić, posle čega smo popadali od vrućine i umora, te prešli na staro dobro točeno pivo. Usled višednevnog nespavanja, umora, a i dejstva alkohola tu negde mi se gubi film i poslednja scena koje se sa sigurnošću sećam je đuskanje u neposrednoj blizini gore pomenute simpatične plavokose devojke sa čudnim akcentom.
Sledeća bistra scena kreće tako što otvaram oči, naravno u svom krevetu, pored koga zatičem neobično stanje stvari. Odeven sam u neku staru pocepanu majicu, bez pantalona (u prethodnoj sceni sam sa košuljom i pantalonama, naravno). Pored mene na stolu je moj laptop uredno ulogovan na sve društvene mreže. Na podu su po ćoškovima razbacani: mobilni telefoni – jedan u jednom drugi u drugom ćošku, čarape – kako moje tako i neke meni nepoznate, neke čudne pantalone, kao i novčanik sa dokumentima – pokazalo se kasnije, mojim. Sakupih gadgete, primećujući pritom ozbiljne posledice prouzrokovane mamurlukom, a onda sam provalio da su te čudne pantalone, zapravo one moje bele od sinoć, samo opako umazane u blato, vino i još kojekakve flekave tekućine. Sakupio sam se tu, krenuo lagano da se nađem sa ostatkom društva, pokušavajući u međuvremenu da vratim film i razmotam fabulu radnje.
Kako su i ostali tokom večeri bili u sličnom stanju, niko u toj silnoj gužvi nije ni obratio pažnju na moje ponašanje, pa tako niotkoga nisam ni uspeo da izvučem nikakav koristan trag koji bi objasnio modrice i ogrebotine po mom telu, kao ni ogromnu ljubičastu masnicu preko celog levog kolena zbog koje sam po malo ćopao na jednu nogu. Tu sam negde provalio i da sam, tokom tog celog ludila, izgubio i tek kupljeni fotoaparat, pa restauracija događaja uz pomoć fotografija nije bila opcija.
Bilo kako bilo, već sledećeg dana morao sam da otputujem malo dalje od mesta dešavanja prethodne priče, tako da tu prestaje i razjašnjenje nedostajućih scena. Par dana kasnije, drug mi javlja da su našli moj fotoaparat. Ali detalj koji čudi je da je lokacija na kojoj je pronađen, posebno što je to mesto one večeri bilo nedostupno, tj zaključano i poprilično daleko od mesta gde mi se desio prekid filma. Kako sam u istom imao SD karticu od 16GB, a drugu ponestalo prostora na nejgovoj, prebacio je moje fotke na svoj laptop, a moju karticu koristio u svom aparatu, tako da nisam imao pristup svojim kobnim fotkama ni kada sam dobio svoj fotoaparat nazad. Kompletne fotografije pokupio sam tek par nedelja kasnije, a listanje tih fotografija objasnilo je delimično i ostatak večeri. I dalje ne znam šta se sve izdešavalo, ali znam kako je do svega toga došlo.
Prve trećine fotografija se sećam u potpunosti, drugog dela sam se prisetio kada sam video fotografije, a treći je ostao potpuna misterija. Još je priču upotpunila zanimljivost da su na kraju, usled prskanja raznih tečnosti poslednjih 20ak fotografija jako zamućene i nejasne, dok je na poslednjih nekoliko vide samo obrisi raznih oblika koji ni ne podsećaju na ljudske siluete.
Bilo kako bilo, gledam ja tako Hangover i skontam da su mi se slične stvari već desile, samo da ih usled nelinearnog razvoja događaja u mom životu, nisam hronološki doživljavao i u svojoj glavi. Slično tako, poslednjih nekoliko dana, ponavljam sebi rečenicu “da li si već uradio najluđu stvar koju si uradio?” i rekurzivno upadam u rebus filozofkog pogleda na to šta je zapravo u životu “ludo”, kao i šta sam ja to do đavola već preživo, a šta me tek čeka u životu. Da li sam već uradio najluđu stvar koju sam uradio? Da li znam zapravo šta sam sve uradio? Koja je najluđa stvar koju sam u životu uradio? Ovo su samo neka od pitanja koja če se možda razjasniti u nekom od mojih sledećih tekstova u blogu, a do tada pričitajte ih ponovo i pokušajte i sami da odgovorite na ista. Živeli! 😉