Društvo koje prati Smokig reality show imalo je priliku da uživo bude svedok degustacije novih Maggi začina za piletinu. Za one koji nisu ispratili ponoviću o čemu se radi. Naime, već sam vam javio da sam zaradio prve pare od bloga (na blogu) i to totalno neplanirano i neočekivano. Ako vas zanima kako zaraditi na blogu, uskoro ću napisati tekst o svojim iskustvima sa Snajper.rs servisom za online marketing.

Ispričaću vam jednu kratku priču… koja se upravo odvija… Radi se o kutiji sa slatkišima i nema apsolutno nikakve veze sa geekstvom, kompjuterima i životom… ili možda ima…

Pre izvesnog vremena, na poklon sam dobio malu slatku kutiju, u obliku srca, napunjenu slatkišima… čokoladicama i smajli kuglicama. O da… ja sam od onih koji obožavaju slatkiše, a smajlići nekako mnogo jače pokreću emocije kada ih možete okusiti i umazati prste čokoladom nego kada su ‘samo’ na ekranu kompjutera.

Iako ih volim, slatkiše, grickalice i ostalu smoki-like zanimaciju ne konzumiram stalno. Zapravo, relativno retko jedem i slatko, a i ostale slane grisine… Malo zbog linije, a malo zato jer zaboravim da kupim, a češće jer kad god imam nešto što volim, pokušavam to nešto da sačuvam što duže… I da uživam polako… i što duže…

Nije to slučaj samo sa slatkišima. Isto je i sa npr novcem. Kada imam para, čuvam ih dok mi ne zatrebaju za nešto bitno. Valjda žato što sam odrstao u Srbiji takvoj kakva je, gde mora paziti na šta se novac troši. No, da ova priča ne bi krenula u pogrešnom pravcu, navešću još jedan primer. Mnogi ne znaju, ali ja obožavam stikerse (aka nalepnice) raznih oblika, boja, natpisa i formata. Oduvek sam npr voleo one nalepnice na kojima piše “AMD Athlon”, “Intel Inside”, “Asus”, “Gigabyte” i sl. i uvek mi je bilo žao da ih zalepim na kućište kompjutera, jer bi onda bile potrošene. Jedno zauvek… Čuvaš ih mesecima… i onda ih zalepiš negde za par sekinudi… i više ih nema… kraj!

Nego, da se vratim ja na slatkiše iz ove kutije sa slike. Čuvao sam tu kutiju duže vreme, sa sve slatkišima u njoj. I pre neko veče, došlo mi je tako da pojedem malo nečeg slatkog, čisto da malo zasladim večeru. Nađem kutiju… otvorim je… A ona puna pomenutih čokoladica i smajlića… Oči mi se cakle, a pljuvačke žlezde rade svoje dok prstima pokušavam da odmotam foliju sa smajli kugli, trudeći se pritom da ista ostane u jednom komadu. Ne znam zašto, ali imam taj neki trip, da poklone odmotavam bez da cepam ukrasni papir, a da foliju od čokolade razmotam i ispravim… kao da nikad njome čokolada nije ni bila umotana…

Odmotam ja tu divnu čokoladnu lopticu koju sam čuvao tako dugo, odlagajući zadovoljstvo do poslednjeg momenta… Presečem je zubima na pola… krenem da žvaćem… ubacim i drugu polovinu… i taman kad je ukus čokolade počeo da se širi i obuzima moje čulo ukusa, primetih nešto neobično…

Nećete mi verovati, ali malo toga može stati na listu većih razočarenja, na čijem vrhu su:

• pokvarena (bad CRC) arhiva od 700mb, skidana 56k modemom;
• nestanak Interneta baš u trenutku slanja e-mail-a u koji ste uložili prethodna 3 sata života;
• ograban originalni (collector’s edition) CD vašeg omiljenog benda;
• zbir od 94 od ukupno 100 poena na ispitu, gde je 95% potrebno za 10;

…a čokolada kojoj je prošao rok je ozbiljan kandidat za prvo mesto liste!

I šta sad?! Nije uopšte stvar u tome što mi je jelo nešto slatko, a čokolada je fejlovala. Nije ni u tome što sam računao da nešto imam, a ispostavilo se da baš i nemam. Niti je stvar u tome što je stvarno greota da propadnu tako lepe smajli kugle…

Stvar je u tome, da neke stvari ne treba čuvati do beskonačnosti. Koliko god nam nešto bilo drago, sve ima svoje vreme. Sve je savršeno samo uz savršeni tajming. Coca-cola najbolje legne posle pizza-e, pivo posle pljeskavice, voda posle trčanja po vrućini… čokolada je najbolja… pa dok joj ne prođe rok… Valjda zato piše ono “best before…”

Šta će vam čokolada kojoj je prošao rok, kafa koja se ohladila, pivo koje se ugrejalo, kišobran kada ste već pokisli, tona novca kada se razbolite, bogatstvo kada umrete… Stvari u životu služe da se u njima uživa baš u toku tog istog života. Kada je za njih vreme.

Uživajte dok možete i koliko možete. Nemojte čuvati slatkiše u tami kutije predugo. Proći će im rok i biće beskorisni… Umrljajte prste čokoladom dok je još sveža!

P.S. Naravno da sam pojeo smajliće i pored toga što im je prošao rok. Slatki su i kada ih gutate sa grimasama.

Od kada sam kao student krenuo sam da se hranim, relativno par stvari se redovno nalazilo na dnevnom meniju. Ako izuzmem hranu koja se ne sprema, tipa tuna, suhomesnato, viršle, jaja i sl. testenine su jako jeftine i zgodne za pripremu. Uz to mogu stajati dugo, pa možete kupiti veću količinu kada su na nekoj promociji i skladištiti za one dane pred kraj meseca.

Ovi recepti će biti bez fotografija, ali ću zato predložiti više načina pripreme makarona/špageta od stvari koje imate u frižideru. Takođe, detaljnije ću opisati pripremu raznih vrsta soseva i dodataka, pošto se same testenine pripremaju na jako jednostavan način:

Kuvanje testenina (špagete/makarone)

Sipajte vodu u šerpu, posolite i smestite na ringlu, koju slobodno možete okrenuti na maximum. Kada voda provri, dodajte željenu količinu testenina – 400 g je obično dovoljno za dvoje, pa odmerite koliko vam je potrebno. Dadica savetuje da u vodu dodate i malo ulja da se testenina ne zalepi, no ja svejedno preporučujem da se sadržaj šerpe povremeno promeša, posebno ako ista nije obložena teflonom. Kuvati desetak minuta (integralne malo duže) i probajte da ne ostanu nekuvane ili da ne preterate pa da se raspadnu.

Riba i pavlaka

Prvu varijantu od brzih preliva za testenine, pokupih od Miloša. U šerpu kuvanih testenina izručite jednu čašu pavlake i jednu sardinu ili tunu u komadima (preporučujem da prethodno ocedite višak ulja iz isti). Promešajte i servirajte.

Mlečni proizvodi

Dok smo bili manji, brat i ja smo testenine jeli isključivo sa mlečnim proizvodima. U tanjir kuvanih testenina možete dodati bilo šta (ili bilo koju kombinaciju) od sledećeg: kajmak, mrvljeni sir, pavlaku, maslac/krem-sir, rendani kačkavalj pa čak i jogurt.

Slatke makarone

Kao manji, probao sam par puta i OK je, mada ne pamtim da sam bio nešto preterano oduševljen slatkim makaronama. Spremaju se tako što pred kraj kuvanja u šerpu sa makaronama sipate šećer i promešate da se otopi. Videh da mnogi vole i ovu varijantu, mada ja lično preferiram slane.

Sos od parajdazja

Verovatno najčešći prelov za špagete, sastoji se od sosa od paradajiza uz dodatak nekog mesa. Čak i samo sa ovim sosom, bez ikakvog mesa, testenine budu jako ukusne, a na vama je da iskombinujete omiljenu kombinaciju. Sos u kesici možete jednostavno kupiti u super marketu, a način pripreme opisan je na poležini kesice. Sprema se za par minuta i predstavlja jako jednostavno i ukusno rešenje. Ako imate živog paradajiza, sok od paradajiza ili pak samo kečap, možete i sami napraviti sos, za šta će vam biti potrebni i: malo maslinovog ulja, malo (crnog/belog) luka, biber, malo aleve paprike, vegeta, malo origana, kafena kašica šećera. Primećujete da sastojaka ima puno, pa možete naslutiti da se može proći i bez nekog od njih. U principu, pogledajte šta imate u kuhinji i dodajte sve što vam se čini zgodno. Važno je da zapamtite samo jedno pravilo: Probajte pre nego što servirate!

Slaninica, šunka i šampinjoni

Uz sos od paradajza najčešće se sprema i nešto mesnato, no nije zabranjeno pripremati ih i odvojeno. Možete koristi jednu vrstu mesa, a možete ih i kombinovati. Lično preporučujem nešto dimljeno, više zbog arome, no dozvoljeno je sve što volite, bilo da je to mleveno meso, seckane kobasice, šunka, pržena piletina ili šta god. Ako kombinujete slaninicu sa nečim, obavezno prvo nju propržite, dok ne porumeni. Ista će opustiti dovoljnu količinu masti, pa nije potrebno dodavati ulja. U poslednje vreme volim da u slaninicu dodam iseckane (i prethodno oprane, naravno) šampinjone. Pečurke opuste svoje sokove, pa sve to treba prokrčkati nekih par minuta. Dodati malo soli i bibera, čisto radi arome. Takođe preporučujem da u ovo, pre sklanjanja sa ringle isipate i jednu čašicu pavlake, krem-sira ili sl. čime dobijate jako ukusan preliv koji možete kombinovati sa sosom od parajaza ili kečapom.

Kao što vidite, jako je zgodno imati u šteku koju kesu testenina, jer se tokom neprospavanih noći za vreme ispitnih rokova, jako često ogladni u gluvo doba, kad retko gde možete kupiti hleb i sl. za neki redovni obrok, a testenine se spremaju za 20ak minuta. Naravno, iste možete spremati bilo kada jer nisu soc-varijanta klope i pored toga što su jeftine, a mogu biti jako ukusne. U svakom sl. možete imrovizovati i iskombinovati šta god da imate jestivo u kuhinji. Sve što vam se i inače sviđa, može biti i u prelivu/dodatku testeninama, a to samo znači da vas čeka dobra klopa.

Na kraju, dok pogledom prelistavam ovaj tekst, kontam da mi ipak fali neka sočna sličica, no ostavljam vama da spremite svoje omiljene testenine pa okačite sliku/link u komentarima. Hvala i prijatno!

Kako sam nedavno dobio kritike da ne bi trebao da jedem previše roštilja i grilla, koji cimer i ja redovno uništavamo u #trecasmena, reših da koliko toliko promenim stvari bar što se tiče onoga što sam spremam. Kako su mi pre par dana moji iz otadžbine poslali neki domaći krompir koji su im dali iz sela, reših da za praznični ručak spremim nešto od tog krompira.

Setih se da smo još prošle godine na moru bili oduševljeni nekim Gratinom od krompira, za koji nismo imali recept ali smo više puta (na različite načine) pokušali da ga napravimo i svaki put je ukus bio fenomenalan. Tako se i danas odlučih da improvizujem malo sa nekim novim sastojcima i oprobam se pa šta bude. S’ toga sam ovaj recept simbolično nazvao: Gratin krompir improvisius.

Jako volim hranu. Ustvari, volim dobru hranu. Zapravo, uživam u ukusnoj hrani. I ne samo da sam ljubitelj degustacija, već volim i da spremam i eksperimentišem sa pripremom svakakvih jela. Danas sam spremao nešto što mi je, po receptu, delovalo užasno ukusno, a istovremeno unosilo i dozu skepticizma zbog spajanja (za mene) totalno različitih sastojaka. Po (blago modifikovanom) receptu iz Nastasjine kuhinje, na probu je pala piletina u mleku.

Pošto je najveća svetska socijalna mreža odlučila da me nacrni pred kolegom i razapne na highlights zid srama, reših da se malo uputim put prirode. Više puta sam sa prijateljima razgovarao o famoznom krstarenju rekama našeg glavnog grada, ali nikada nismo dospeli dalje od same ideje. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću zapravo stvarno i otići, a najmanje da će se to dogoditi pre idućeg leta.

I tako, krenuh ja juče da se vidim sa devojkom, ne sluteći kako će se razvojati priča tokom ostatka dana. U prevozu je standardno bila gužva, pa se odlučih za provereno rešenje – muziku u džepnom izdanju. No kako svoju kolekciju MP3 pesama nisam ažurirao, pa evo već skoro pola godine, bacih se na skeniranje FM punude beogradskog etra. Zaustavio sam se na prvoj radio stanici koja je emitovala ritmičku melodiju koja ne para moj slušni aparat (aka uho).

Par minuta zatim, muzički program biva prekinut od strane spikera koji najavljuje nagradnu igru u kojoj prvih 10 slušalaca koji pozovu njihov broj telefona, dobija na poklon set od 4 karata za krstarenje Dunavom (i Savom) u organizaciji Jahting kluba “Kej”. Kako sam već držao telefon u ruci, istog momenta sam pomenuti broj pozvao i iz trećeg puta dobio vezu. Rekli su mi da sam dobio karte i da ih ponovo nazavom za 10 minuta za više detalja.

Ponavljajuće prethodnu scenu u glavi, skeptično sam zamišljao sebe na brodiću i brojao minute do poziva radi potvrđivanja dobijene nagrade. Sekund kao minut, minut kao sat, sat kao dan, prošlo je i tih famoznih 10 minuta, nakon čega je usledeo munjeviti refresh liste skorašnjih poziva i već par sekundi posle toga sve je bilo jasno. Upravo sam dobio karte za krstarenje

Ni sada mi nije jasno zašto, ali osećao sam se tako srećno kao da sam dobio sedmicu na LOTO-u, a ne kartu za vožnju brodom (koja inače košta 350 din, pa ukoliko želite da se provozate nabavite karte za sebe i voljenu osobu).  Kako sam već bio na putu ka stanu svoje devojke, nisam joj ništa javljao, već sam odlučio da je iznenadim, što se par minuta kasnije i dogodilo  Kako smo imali 2 karte viška, a jako malo vremena do polaska broda, pozvao sam prvih par osoba koje su mi pale na pamet da nam prave društvo, no niko nije mogao da stigne, pa smo na kraju ipak otišli samo nas dvoje.

Neću vam mnogo piskarati o tome kako smo se proveli, jer slike govore više od ‘iljadu reči, a ispod teksta je okačeno i 20ak fotkica koje su nastale tom prilikom. Ukratko: Krstarenje dvema prelepim rekama kroz njihovo ušće u srcu Beograda, svetla sa Kalemegdanske tvrđave koja se presijavaju preko talasa velike reke, domaće pivo, slane girice, prijatna muzika i nekoliko predivnih mostova koji spajaju novi i stari deo grada iz perspektive u kojoj nemate prilike da uživate svakog dana, dovoljan su razlog da se upustite u ovakvu mini avanturu ukoliko do sada niste imali prilike. A ako jeste, iskoristite ove tople dane sa pošetka jeseni i podsetite se kako izgleda Beograd odozdo